Mami umesto novogodišnje čestitke

Uspomene su mi neraskidivim nitima vezane za tetkin parfem prošaran mirisom duvana. Sećam se buđenja zgrade, zvuka Radine veš-mašine koju je uključivala ranom zorom zbog jeftine struje, zarđalih šarki prozora koje cvile dok tata iz sobe tera karakondžule i noćne more… Sećam se klinaca koji bunovno žvaću žilava bela peciva i sebe među njima, kako u ruci držim još uvek vruć đevrek.

Tata me drži za drugu ruku dok jurimo ka Jagićevoj na čas klavira kod profesorke Milošev. Sećam se i trenutka pre nego što uđem u stan, a već osetim miris mamine krompiruše… Pamtim prah-šećer na vrhu nosa… Pamtim i Jocu kako kiti jelku negde posle katoličkog Božića, dok se kroz šalukatre jasno naziru pahulje koje asociraju na čisto. I sećam se svežine tek opranog veša koji širim, a od hladnoće mi trnu prsti, i uvek toplog radijatora na koji spuštam dlanove.

To decembarsko jutro 2000. i neke neodoljivo je podsećalo na detinjstvo od trenutka kada sam poznate mirise prepoznala u 31-ci. Miris je vodio do sredine autobusa. Približila sam se gospođi u bundi koja je poput pijane prostitutke išarala svoje lice. Crni kreon oko kapaka, plava senka i narandžasti karmin. Na njoj mošus i drina bez filtera. Pustila sam da me uspomena zavede prepuštajući joj se sve do izlaska iz autobusa. Decembarska svežina zamenila je poznate osećaje i arome, ali one su se i dalje nazirale u nozdrvama i negde duboko u meni, tamo gde se rebra spajaju.

Stižu praznici. Reklame za koka-kolu i grand kafu okupirale su sve TV programe. I nije neka šteta. Nekako se uvek više radujem bračnom paru Dravić–Nikolić i onim debeljuškastim Deda Mrazovima, nego izveštačenim “narodnim” veseljima. Čak iako niste primetili promenu programa dovoljno je da dok čekate zeleno svetlo na semaforu podignete glave i ugledate na banderama one made in china džinovske pahulje koje svetle tako da Beograd neodoljivo podseća na Las Vegas. I naravno, primetili ste prazničnu odoru Knez Mihajlove, u kojoj čak i cice koje nose preskupe cipele zastanu na trenutak, zatečene.

Dok mir tog mog jutra prestaje i kazaljke se pomeraju više ka podnevu, svi u kancelariji postaju euforični. Šef me opominje, kaže i mene je ščepalo praznično raspoloženje, nisam prisutna, ali oprašta mi, posledni je dan u godini… Nastavlja i priča o svojoj ženi koja mahnito pazari namirnice već danima za svečanu trpezu. Odmahujem rukom, kažem da sam ok, imam glavobolju… U stvari, sabirem utiske, krenula sam od januara, a tek sam negde kod 2. septembra. Stiglo me. Možda bih mogla da napravim listu želja kao Džek Nikolson u čuvenom filmu “The Bucket list”, manje ambicioznu i u skladu sa mogućnostima. Mada sve su liste iste, bar moje.

Ne znam da li da se zapitam nad ovom konstatacijom ili da promenim strategiju za ostvarenje uvek istih želja. Svima sve najbolje, mnogo zdravlja itd… Pokušala sam da prizovem nekoliko nju ejdž saveta kako bih se ratosiljala knedle u grlu, ali uzalud. Izgleda da im je istekao rok još za rođendan. Koleginica priča i vraća me iz paralelne stvarnosti u ovu naizgled pravu. Kaže ići će u Dubai i tamo će provesti praznike, nije joj neophodan muškarac da bi se dobro provela. Imaće spa vikend, potrošiće basnoslovnu cifru šopingujući i čvrsto će se uhvatiti za svoju samostalnost i finansijsku nezavisnost. Predlaže da batalim praznično spremanje i gubljenje vremena i da krenem sa njom. Ne vredi, ne mogu, nešto me još uvek koči.

Krećem kući i prvi put posle nekog vremena ne osećam onu poznatu paranoju koja me ophrva kada sam u sama u mračnoj ulici. Ne osvrćem se u strahu da će dvoglavi tip na džinovskom šarplanincu izleteti iz mraka i obezglaviti me. Tmina više nije tako mračna. Ispred Hrama devojčica uči da hoda. Zaleće se ka meni i pruža mi karamelu. Nisam ih jela godinama. Kako je došla tako je i otrčala nazad, mami u zagrljaj. Prilazi mi tip i značajno pita: “Koliko?” Nemam pojma. Koliko danas košta ljubav? Znam mnogo onih koji bi je pružili besplatno, i to ne samo kao uzorke jeftine kozmetike.

Te večeri povadila sem ukrase za jelku i orahe iz zamrzivača. Usput sam kupila belo vino. Rastužila sam se. Uopšte nisam kul, priznajem. I neka, bolje je tako. Rešila sam, napraviću kiflice i staviti ih na sred trpezarijskog stola, da zamiriše stan. Ivan kaže da voli kada se u domu oseća miris hrane. Uviću sarme i napraviti rusku salatu i orasnice koje ćemo jesti u ponoć uz čašu temjanike. Poslaću SMS poruke čim uđemo u 2013. Istu radnju ponoviću i 7. januara.

Jutra će mi ovih dana mirisati na cimet, mleko, sećanja i jedan pianino koji su pre petnaest godina u jedno slično zimsko jutro izneli iz stana i odneli niz ulicu popločanu lipama. Listaću albume i slušati u ovom trenutku naročito patetičnog Balaševića uz čašu kuvanog vina.

I poljubiću jednog večitog dečaka, zaslužio je, nosi mi torbu od škole do kuće već godinama.

(objavljeno na wannabemagazine.com/mami-umesto-novogodisnje-cestitke/?fb_action_ids=10200147626801746&fb_action_types=og.likes)

Jelena Tanović

Herc na asfaltu

Škripa kočnica pretvorila je učmalo septembarsko jutro leta miholjskog 2012. godine u froncle. Umirila se Ulica Kralja Milana koju budnom drže šklopocije gradskog saobraćaja. Ćelavi muškarac izmileo je iz Zastave Poly i stavio glavu među dlakave šake. Ispred automobila bile su uredno složene lakirane oksfordice ( baš onako kako je majka zahtevala od nje sve ove godine ), a pored njih, sa desnom nogom savijenom u kolenu, rukom koja je pokazivala ka Beograđanki i svilenom maramicom preko lica ležala je Boba Herc.

Senazacionalistički naslov u novinama za tragediju je okrivio telefon tj. vozačevu ženu koja ga je davila pričom o sorti paprika za turšiju. Pod silinom udara, kavez sa prepelicama koje je prevozio do Batrovaca preturio se i perad je u šoku kljucala prolaznike po cipelama. Iz prastare nokije koju je vozač bacio na asfalt čuo se piskav glas žene koja ga je – i pošto su odneli telo – dozivala : “ Stanislave, zašto me ignorišeš? Stanislave, javi mi se ? Stanislave, života mi mog ovo ti neću oprostiti !“

Bobu Herc je udario automobil dok je srčano ponavljala:

„Privlačim samo pozitivne stvari u svoj život!“

Teško je proceniti Bobin udeo u nesreći. Pošto je polje neiskrenog izgovaranja afirmacija još neistraženo, kao glavni uzrok nametnula se nemarnosti vozača.
Možda su kosmičke sile bile na predahu za kafu.
Možda niko nije mario.
Bobina svilena lokna bila je pažljivo zadenuta za levi far automobila, zajedno sa rečima koje – očigledno -nisu čuli oni kojima su bile upućene.

Vozač je pokušavao da je probudi drmusanjem i šamaranjem međutim njena usnula svest razmilela se po tek istuširanom asfaltu istim putem koji se razlivala i krv.

Da sam samo minut kasnije izišla iz pekare noseći kuvani đevrek propustila bih Bobin performans. Po rumenilu njenih obraza procenila sam da sam naišla neposredno pošto se udarac dogodio. Siva suknja na falte, bela kragna propisno uštirkana – toliko da je preživela udes – i ruka gotovo svečarski podignuta skoro da su se stopile sa pešačkim prelazom koji je bio udaljen tričavih 10 metara.

Mladi policajac ženskaste zadnjice beležio je nešto u notes pokušavajući da prikrije nervozu. Ovo mu je bio prvi uviđaj sa pravim lešom. Znoj mu se skupljao na čelu i ispod nosa. Gomila je preko njegovog ramena zurila u beli čaršav. Neko je dobacio : “ Kakva šteta ! Ovo smo mogli da krešemo godinama !“
Osetio je da mu je bešika puna. Potom mu se smučilo. Poželeo je da se sklupča pored Bobe ali znao je da će mu se cela jedinica smejati. Umesto toga, počeo je da rasteruje gomilu :“Ajmo ljudi, ne igra mečka, idite gde ste pošli !“

Niko se nije pomerio. Na drugom spratu zgrade sa desne strane muškarac je grlio ženu užasnutu prizorom i poljubio je u čelo ostavljajući joj malo pene za brijanje na licu. Kuvar iz restorana u prizemlju zgrade objašnjavao je kelnerima kako je najvažnije da se meso krčka na laganoj vatri, jer se onda raspada, kao duša. Plavuša sa predugačkim nogama vodila je malenu verziju sebe, svu u toplom pastelu i skretala pogled, kako svoj tako i pogled devojčice, u strahu da im to ne naruši sklad pažljivo birane zelene boje.

Verovatno je da smo svi odahnuli, jer tog jutra nisu pokošeni naši snovi. Iako je policajac vikao i pretio pendrekom nastavilli smo da netremice gledamo u bledoliku pojavu bez trunke gađenja jer postoji nešto u čoveku što ga tera da pilji u tuđu smrt i tako ostane sve dok se ne uveri da mu modre usne nisu poznate.

Posmatrala sam Bobu sa namerom da joj dodelim život.

Zamišljala sam je u nedovršenoj kući na obodu Beograda. Devojačku sobu krasio je poster Nirvane koji je zalepila još u petom osnovne. Cigarete je krila u saksiji za cveće. Oskudna polica sa knjigama krasila je memljivi zid sa napola odlepljenom cvetnom tapetom koju je bezuspešno pokušavala da popravi izolir-trakom. Te noći nije spavala, a ujutru je u predispitnoj brzini zanokticom zakačila jedine nepocepane najlonske čarape. Žicu je pokušavala da sredi bezbojnim lakom za nokte. Zato i nosi ovu sivu suknju, dugačka je i niko neće primetiti. Na koricama udžbenika svoje ime ispisala je trinaest puta. Tako smo i saznali kako se zove. Verovatno je imala krizu identiteta, kurje oko na levom stopalu i strah od nošenja neispeglanog donjeg veša. U vreme mladog Meseca čitala je krimi romane a kada postane pun okretala se ljubićima. Imala je momka koji je pristajao na sve što bi zamislila. Ponekad bi je posmatrao blaženo izmoren kako sitničavo briše krempitu sa usana I tada je bio siguran da pored sebe ima udvojenu ličnost. Taj odmereni pokret salvetom nije mogao da poveže sa bezobraštinama koje je omamljeno uzvikivala u trenucima strasti. Pošto je budu kremirali taj momak će Bobin pepeo prosuti sa neke zgrade ili mosta. Šta mu bude bilo usput. Poneće tranzistor iz kog će se čuti Didonina smrt, najlepši deo iz Perselove Didone i Eneje:

„Thy hand, lovest soul, darkness shades me,

On thy bosom let me rest.

When I am laid in the earth

May my wrongs create

No trouble in thy breast.

Remember me, remember me,

But ah! forget my fate “

Sačuvaće njenu krvavu svilenu maramicu i njuškati je kad god ga žena živcira. Činiće to u potpunoj zabludi, jer miris ne ostaje toliko dugo. Podsetiće se sirove snage, nanovo mlad, lud i spreman da promeni koješta u životu, međutim, baš u tom trenutku će se završiti reklame…

Misli mi je prekinula sirena Hitne pomoći. Pokupili su Bobu sa asfalta, kao špahtlom i da nije bilo saosećajnog bolničara koji joj je spustio suknju svi bi u tom trenutku zapamtili samo boju Bobinih gaćica. Ta sitna nesavršenost ušminkanog jutra otišla je niz slivnik vešto pogurana mlazevima družine komunalaca koji s gunđali što drugi put prolaze Kralja Milana. Vozača su zajedno sa vozilom uputili dalje i jedino što nas je podsećalo da se tragedija zaista dogodila bio je miris krvi, koji je čileo i stapao se sa smrdljivim gradskim vazduhom.

 

Klinac na trećem spratu je vežbao violinu. Nevoljno.

Dvoje su se milovali.

Posmatrala sam svoj odraz u izlogu. Telom mi se razlila tinta praznine.Bio mi je potreban zagrljaj. Setila sam se kako je baka insistirala da oblačimo novu garderobu kad god bi izlazile iz kuće. Imala je posebnu kutiju sa neotpakovanim donjim vešom. Bele gaćice bez vulgarne čipke i potkošulja iste boje će biti dovoljne. Čast i dostojanstvo u trenucima nemilih događaja su važni koliko i pranje ruku pre svakog obroka, tako je govorila.

Popravila sam frizuru i zubima otkinula konac sa revera.
Ne vredi. Žive oči ljušture pilje u mene iz izloga.

Bacila sam đevrek i otišla na pešački.

 Jelena

 

 

 

LENJA SREDA i „хепиенд“…..

…i mamine sarme koje ćemo jesti i sutra.

Biftek u sosu od vrganja je omanuo jer sam sipala više belog vina u sebe nego u šerpu, a moj prstohvat šećera se pokazao kao pregolem u odnosu na Rudolfov elegantni pokret koji je, čak i putem ekrana, obećavao pravu aromu. Nije isključeno da jelu koje je pripremio, posle emisije, nisu hteli da priđu ni džukci lutalice, ali pošto je 24Kitchen za mene jedina prihvatljiva religija, zatvaram oči pred ovom mogućnošću. U moru svih emisija uživo, koje naravno ne pratim, premda uvek znam ko je pobedio, odbijam da mi ukinu kulinarske crtaće sa vizuelnim хепиендом samo zato što je jelo prijatnije na oko nego na kašiku.

Dakle, Rudolfe, SRBINE!

Priprema jela je obećavala, posebno početni koraci. Luk sam iseckala sitno ( onda sam se malo divila svojoj tehnici seckanja) a neutralnu pavlaku i ostale sastojke sam izvadila iz friza na vreme ne bi li dostigli sobnu temperaturu. Vrganje sam potopila u mlaku vodu tri sata pre pripreme. Bdela nad maslacem da ne dobije braon boju i u pravom trenutku, baš kad je procvrčao postadoh Džulija Čajld ( Julia Child ) te u istu šerpu ubacih maslinovo ulje pa luk pa vrganje…U međuvremenu, biftek je cvrčao u pekaču. Nisam ga okretala viljuškom da ga ne bih slučajno probola i tako mu oduzela sočnost.

Pa, baš sam superiška. Uspešan početak zalih belim vincetom.

Dalji poredak kulinarskih pokreta i materijala se činio tako prirodan i činilo se da ništa ne može poći naopako. Sinulo mi je da bih usput mogla da pozavršavam još nešto od kućnih poslova te rekoh sosu i mesu – odo’ ja časkom do kupatila da uključim veš mašinu, dolazim za minut.

Proš’o minut a sa njim, kad sam kročila u kuhinju, i moj kulinarski i životni entuzijazam.

Među loncama, šerpama i začinima svo moje delimano posuđe divlja.

Delimano revolucija !

Ukratko, zagoreli sos sam pokušala da popravim sa još šećera, vina, bibera, soli, limuna ( samo mu još sanitar nisam dodala ) ali nije vredelo. Biftek mi je masakrirao rernu jer sam zaboravila da ga poklopim. Ne bih li ispravila bar tu grešku jer sam ga preplatila (ruku na srce za te pare sam mogla da kupim tri pileta, tovljena ali tri je više od jedan ), prebacih ga u dublju šerpu, nalih vino ali flambiranje me je dokrajčilo. U trenutku kada je upaljena šibica dodirnula kipuće vino flambirala sam samo uložak od aspiratora i zanemarljivo oprljila obrve.

Digresija 

 Lažu na reklamama za njihovo posuđe. Lepo sam čula rođenim ušima da nema šanse da jelo zagori u njihovim sudovima sa presvlakom od marsovske prašine u odnosu na ono američko govno od teflona.Šta više, namirnice same uskaču u šerpu da se skuvaju ! H pu!

Sa dva poklopca sam prišla šporetu, lokalizovala požar i odvrnula sijalicu u kuhinji.

Po logici stvari, ne može da me iznervira ono što ne vidim.

Gucnuh malo vina, valja zaliti kulinarske greške.

Mada, kad malo bolje razmislim, ne vidim razlog zbog kog su druge manje vredne zalivanja. Hodograf kretanja im je isti. Početak koji obećava, slatka neizvesnost, nepredviđene okolnosti, neizvesnost koja iritira, kulminacija i sunovrat u depresiju.
I uznemirenost od koje uzimamo mnogo više nego što nam je potrebno

Treba, bre, dobro zaliti svako životno spoticanje.

Suzama, alkoholom, znojem.

Koješta preplatimo u životu.

Ali ne mari, nije džabe ! Mnoge džukačke njuške uživaju u tome ! Njuške kao ove oko zgrade koje su se smazale moje praznične splačine sve u šesnaes’ a onda zadovoljno oblizale brkove i ostalo, po izboru.

Na koncu priče, neko se uvek ovajdi.

Bizarno ali blagorodno.

(N)Ovogodišnja čestitka

Са стране

Dobro sam.

Hvala na pitanju.

Ne izgledam tako ?

Ma pusti, uz ove praznike me strefe i crne misli.

Ne mogu da im pobegnem. Moje su.

Malo se prepustim pa budem tiša nego obično. Zurim u jednu tačku. Vreme se u mom životu pretvori u bledu fotografiju proticanja reke. Voda više nije šum, blještavi i parališući. Na  nekada iskričavoj površini nazrem tek po koju uspomenu na žubor koji opušta i prazni nerve. Na toj fotografiji vode sveprisutna tuga me podseća na udaljeno i ravno proticanje mog života. 

Teskoba me satera u ćošak pomislim da je vreme da se ‘mre.

Sopstveni d(t)elom, za razliku od lika, nisam alava i željna tog ambisa. Da ima više umiranja možda bih se lakše odlučila. Ovako – odlažem.

Ipak, umem da lupim šakom o sto i kažem sebi DOSTA !

Budem pomalo buntovnik. Agresivno pročeprkam po kolekciji crno-belih filmova i izaberem jedan koji ne zahteva suviše pažnje.Sa viklerom na glavi i komplet šminkom, jer će me boje razveseliti, naspem sebi jogurt u vinsku čašu.

Obrnem šoljicu od kafe na tacnu. Nadam se crnomanjastom uniformisanom liku, belom golubu sa vestima iz daleka i neočekivanom dobitku.

Na laganoj vatri krčkam sarmu i supu od fazana. Sofija Loren očijuka sa glavnim glumcem na palubi broda.

Misli se vraćaju ali ja im zadajem fatalne udarce.

Pokloniću sebi šašavo i jeftino praznično veselje. Skrenuću misli. Biće mi bolje.

Onda pomislim kako je ova godina možda i bila dobra, ali to mi ništa ne znači u ovakve sate. Kao i na vremenskoj prognozi uvek se potkrade neko mestimično oblačno mesto koje odavno nisam obišla.Ili sam, pak, zaboravila da postoji.

Možda je to samo moja priroda. I kad me ništa ne žulja, namerno bosonoga nagazim neki kamičak. Valja se.

Iako ti danas ne izgledam dobro, veruj da jesam.

Mnogo je razloga da budem. Srce jednog od njih kuca meni, prati moje.

Ritmično. Ušuškano.

Dobro sam.

Nijedan dan nije bio uzalud.

Zdravi smo, iako pustom čoveku to nije dovoljno, dok ne prigusti.

Prozore više ne otvaram „na kip“ nego širom  čak i kada komšija, jer nije imao love za drva, loži automobilske gume.

Hranu više ne merim na gram nego “ na užitak „. Volim dok ne poludim. Igram dok mi se ne zavrti u glavi.

Možda od januara batalim ovo kamenje ispod stopala, oko vrata, srca i pogleda. Možda se otmem svakom smislu i kontroli i bosonoga zgazim na asfalt. Možda tu bude neki komadić stakla a možda se pojavi ničim izazvano parče mahovine bez obzira na decenijsko ugnjetavanje kilometrima asfalta.

Vidiš da sam dobro, mada to tebi ništa ne znači, pitaš tek onako, radi reda.

Iz tog ogledala samo zuriš kroz mene. 

Ali ne mari. Pitaću i ja tebe za zdravlje.

Saslušaću te pažljivo i na kraju zagrliti. Ne sirotinjski i jedva, nego raskošno, snažno kao kada dobiješ udarac u stomak, udarac koji ti istera vazduh i zbog kog iskolačiš oči. Zagrljaj koji te obuzme i posle kog si tabula rasa.

Vidiš, ipak bi trebalo pametnije sa tom praznom, memljivom hartijom.

Životarim, zrim.

( GEJ ) ŠUTKA

Prvo pravilo valjane šutke.

NEMA LJUTNJE ! 

Vukajlija definište šutku kao najheteroseksualniji način da uživaš u kontaktu sa drugim muškarcima. Osim toga, šutka se može okarakterisati kao transcedencija u nebeska šutirajuća bića koja izražavaju bliskost jedni sa drugima mahnitim međusobnim šutiranjem martinkama u trenucima kada se prostorijom razloži, istovremeno, dupli bas – bubanj i gitarska distorzija.

Na nagovor čoveka sa kojim delim postelju, averziju prema pranju sudova i prezime imala sam priliku da po ko zna koji put uživam u tradicionalnoj irskoj muzici prošaranoj elementima metala. Istini za volju, obećah sebi da više nikada neću ući u prostoriju u kojoj na istom zidu vise Tile, Merlinka sa zadignutim ‘aljinčetom i gde hrpa rmpalija arlauče i poliva se pivom, ali popustih zato što mi je baba rekla da je u braku najvažniji kompromis. Naglašavam da  odlaske na te svirke ne  izbegavam zbog benda, već zbog strukture ljudi koja dolazi. To su uglavnom ćelavi, agresivni tipovi kojima keva i ćale u tridesetim finansiraju pljuge i kafu i koji su glavni na ulicama kada treba da se lomi, opajdari slučajni uzorak LGBT populacije, traži pravda za Peru, Žiku, Miku i Lazu ili pak kradu patike.

Scenario je bio kao i prošlogodišnji. Razigrani homosapiens, pripitomljeni Balkanoid obučen u zeleno – belo je skakutao okolo, specijalno opremljen kožnim štitnicima, upletenim kosama i bradom od dve nedelje,  urađen pristojnom dozom adrenalina. Uletalo se u šutke, na momente je bilo pakleno ali nešto ih je delilo od RAD-ovske količine agresije u vreme derbija. Bili su kao navijači  na bensedinima spremni da u svakom trenutku umlate ove drugačije opredeljene sa peruškama na dupetu. Ove što šetaju jednom godišnje. Znate već.

Prosečna cura koja se loži na tipičnog Balkanca bi glat na tom majušnom prostoru mogla da pronađe kandidata koji će je u štrokavom toaletu počastiti produžetkom vrste. I produžecima, generalno.

Elem, dok su me polivali Nikšićkim, razmišljala sam ( kao i prethodnih godina ) kako su šutke zapravo skroz gej pojava. Jedina razlika je u ovom slučaju bila u bojama zastave pod kojima su se ove muškarčine okupljale. Znojavi tipovi  koji se gurkaju i pipkaju i njuše jedni drugima pazuhe. Bljak. Ali po difoltu, ja sam žena i ja to ne mogu da razumem. Dobro. Mislim, briga me, ionako neću ići sledeće godine.

U trenutku filozofske ekspanzije mog uma, kada sam mislila da će mi glava pući od lošeg ozvučenja i razblaženog piva, dvometraš je izleteo iz šutke i pao preko mene, krvavog nosa. Dodirnuo me je po amblemu dresa koji sam nosila jer je to bio deo tradicije. Imao je milu facu, kao bik Ferdinand iz crtaća. Nabili su mu maramice u nos koji je krvario. Počela je balada. Tminu sale su obasjali upaljači, telefoni, šutka se zaustavila a Vikinzi su se zagrlili i njihali u ritmu instrumentala.  I to kao nije paradno. Ma daj.

Međutim scenario  se definitivno razlikovao od prošlogodišnjeg.

Zašto?

Zato što su Ferdinand i jedan od dlakavih tipova počeli da se ljube, francuski.

Čoveče, koja doza neprijatnosti! Osetila sam se kao da gledam film u kojem se glumci pamprče i mama uleće u sobu?!

A onda, strah. Samo da ih neko ne vidi. Zgromiće ih. Polomiti. Bejzbol palice će završiti ko zna gde. I to onaj deblji kraj. Takvi kao oni biju sve ostale,drugačije opredeljene. Mislim, ćelavi su, agresivni i veliki.  

Zar ne?

Međutim, niko ih nije dirao. Ferdinand je voleo da miriše cveće i to ovom razularenom testosteronu  koji bi se rođenog brata odrekao kad bi čuo da ovaj nosi kevine  najlonke očigledno nije smetalo.

Ironija uživo.

Da su se rmpalije okupile pod onom raznobojnijom zastavom pala bi krv. Pao bi i Beograd a i par mamografa. Pored mene je tip cirkao pivo i povremeno gledao u pravcu ljubavnika, ali kao da ih ne primećuje.

–  Čudno, zar ne? – pokazala sam rukom u njihovom pravcu.

– Nikoga ne ugrožavaju – namignuo mi je.

Izgleda da sam pogrešila. Šačicu muškaraca koji ljubav prema bendu iskazuju na jedan malo agresivniji način sam poistovetila sa kukoljem našeg društva. Oni će se kao i ja sutra  vratiti u svoje živote nosača gajbica ili espresso kravataša i pre posla pažljivo upariti bledo  ljubičastu košulju sa odgovarajućom kravatom, takođe ljubičastom. Popiće se šolja rasola zbog mamurluka. Narednog vikenda će se pikati fudbalica. Sledeće godine će se opet slaviti Sv. Patrik, Ferdinand će možda imati novog dečka a možda će mu neka budala  razvaliti glavu zato što je po merilima jednog idiota Ferdinand je bolestan i naopak. Agresivni kreten ne zna šta je kompromis. Ruku na njega neće podići ni jedan od muškaraca koji su bili na svirci te večeri. To će uraditi moj komšija, đuvegija sa četiri razreda osnovne škole, homofob dizelaš koji imenicu peder ume da promeni kroz sva tri padeža koje zna. Čovek kome je najveći uspeh u životu to što je dilovao Pal Mal ( Pall Mall ) devedesetih i to što krade toalet papir iz bolnice u kojoj radi.

Razlika između ljudskog truleža i čestitosti je lako uočljiva. Prepoznaje se po tananim nitima naše ličnosti u onim situacijama kada je potrebno pružiti ruku ne radi šamara već oproštaja.  

Tu razliku Ferdinand i njegovi pajtaši dobro znaju. Dok s druge strane imamo mog komšiju. 

On nikako da nauči razliku između pedera i pederčine. 

Korporacijski vodokotlić

Цитат

Korporacijske kenjare i kenjare plebsa se razlikuju u senzoru kojim se aktivira puštanje vode. Dok korporatlije mašu pred vodokotlićem i ne peru ruke posle upotrebe toaleta, plebs se oslanja na improvizovani konopac sumnjivog higijenskog stanja.  I jedni i drugi tu ritualnu aktivnost pražnjenja debelih creva obavljaju čitajući novine, sastav hemijskih sredstava ( plebs – šampon od koprive, nobles – francuska marka po izboru) sa tom razlikom da se plebs osvrne i ostavi školjku u mnogo boljem stanju ne bi li ostavio utisak  da je bolji nego što zaista jeste, a nobles…Ah taj nobles, a naročito grupacija espresso kravataša, fakultetskih diploma i isfeniranih frizura „ne prlja ruke“ i uživa društvene stereotipe na kub.

Ponedeljkom, sredom i petkom čistim korporacijske toalete.

Do skora, za mene je taj posao bio kao i svaki drugi. Ali, ne lezi vraže!

Baš su mi onomad skrenuli pažnju  na to kako četku za WC šolju moram da zamenim penkalom jer sam na naboljem putu da ukaljam ime, status i društveni položaj.

Na društvenim i porodičnim okupljanjima se prema meni ponašaju isto kao koroporacijski nobles.

Pošto kročim u zastakljene kutije za miševe, razgovor, do tada živahan i euforičan utihne i pretvori se u domunđavanje. Niko mi se ne obraća jer vlada mit da je babaserluk prelazna bolest.

Ja sam baba sera koja svira violinu, govori dva jezika i fakultetski se obrazuje. Posao čišćenja je za mene plaćena prokrastinacija dok razmišljam o smislu bivstvovanja na ovom Asteroidu…Takođe, miris sanitara, pošto primenim feng shui metodu i pustim vodu 3x ima neopisivu čar. Belina i čistoća mi zamagle vid i ispune pluća tako da na trenutak mogu da se teleportujem bosim nogama na mahovinu neke livade gde se breze vijore kroz miris tek napupelih borovih iglica.

Trenutno sam u fazi potreba. Spavam, učim, jedem, radim. Ne sejem želje da ne bih, kako Marks kaže, ubirala plodove tlačenja.

Školujem se na istom mestu kao svi ispljuvci srpske ekonomske buržoazije.  Takođe, kao oni, naišla sam na ista razočarenja tokom potrage za dostojanstvenim poslom. Shvatila sam da je momenat  prekvalifikovanosti u jednoj gangrenoznoj privredi  učestaliji od nekvalifikovanosti  i da problem nije u meni već u geografskoj širini. Odlučih da proširim poslovne vidike i ne birkam mnogo, jer naš narod kaže da birkati nije lepo!

Kao i među korporatlijama, razlike među baba serama su i te kako prisutne. Ima onih koje, pošto obave posao, sa maramom na masnoj kosi odu kući i džangrizaju mužu, deci, mačoru te mirisom zaprške i sanitara odlaze na spavanje.

Ja sam baba sera izgrađenog stila. Obavim posao, umijem se i kanem malo parfema na svilenu maramu sa crnim tufnama koju sam kupila kod šanera na Bulevaru, namestim šiške pošto sam u Lajza Mineli fazi i spremna sam za polazak. Dok se krećem kroz kancelarije primetićete da je teško uočiti razlike između mene i biznis cvrcajzli.

Osim što uživam u lepoj garderobi ja istinski volim i literaturu. Čitam vikend  romane, Prusta, Markesa, laganu psihologiju i kuvare o francuskoj i španskoj kuhinji.

Ustvari knjige su krive za sve. Pročitala sam ih previše…

Početak moje prokrastinacije se vezuje za prvu knjigu koju sam dobila, “ Život i nemirne duše“, Simo Matavulj. Već tada sam odlagala tekuće obaveze i halapljivo uživala jezičke plodove, preko mladih izdanaka pa do prezrelih voćki koje su sočno i krvavo pucale pod mojim rukama i pogledom.

Tako sam postala samouka u mnogim oblastima. Ne znam da li je to dar ili breme. Možda je jedina mana samoukosti to što ne dobijaš reč u razgovoru sa učenjacima i fakultetlijama. Ali ono strastvenog izrabljivanje informacija u znanstvenim raspravama kada je osoba prekoputa zainteresovana za to što imam da kažem je kao uživanje u šampiti sa par kapi limuna. To je sloboda koja mi, dok je na vrhuncu, onako usplamtela i vrela kao mladost koja istražuje svoje najintimnije kutke, prži mozak i unosi neprimetno treperenje tamo gde mi se rebra spajaju. Kao gastritis samo malo prijatnije.

Ribanje toaleta je , kao i literatura, moj način da se borim protiv opšteg snobovskog mamurluka.Takođe, to je vid plaćene prokrastinacije, plaćene tačno onoliko koliko košta osmočasovni rad u administraciji na nižim pozicijama. Naravno, preporuke koje ću dobiti su beznačajne, u biografiji neću napisati da je mešavina MER-a, sode bikarbone i jabukovog sirćeta ili pak koka-kola jedno od najdelotvornijih sredstava za skidanje kamenca, ali prtljag će mi biti svakako bogatiji za životno iskustvo.

Naučiću kako treba sa pokondirenim tikvama od kojih su mi draže popara sa kajmakom, bosiljkom i kiselim mlekom i mamina pita od tikvica.

Dok u besmislu ne pronađem smisao, a to su u ovom trenutku za mene iste  kategorije, samo je smisao ugodnija, nastaviću da prokrastiniram u traženju društveno prihvatljivog položaja u nadi da će se u modu vratiti ljudskost, donošenje piva, kulena i štrudle s makom na žurove, hozen – tregeri i Kapor umesto hiljadu nijasni sive…

Eh, a kada se to desi, sahranićemo sve burožoaske mislene navike zbog kojih gledamo kroz baba-Seru eruditu ( kada nam se obrati ) sa kojom može da se priča o receptima za Špikovani šol, magičnom realizmu u Markesovim romanima ili pak Prustovskoj potrazi za izgubljenim vremenom i ponovo ćemo se obresti u svojoj staroj sobi gde se na prijatnoj mlečnoj svetlosti baškare ostaci plastelina iz prošlog veka, stari crteži, ispucale vodene bojice i poderana, kožna lopta za fudbal.

Na koncu priče, svi prde. Jedina razlika između gliste bez integriteta i baba sere je u načinu izvođenja tihog monologa.

Baba sera to radi sa stilom.

 

Jelena Tanović Milosavljević